Lekcija iz prošlosti za sjajnu budućnost. Hiljadama godina svet je radnju, ili aktivnost uzgoja biljaka u zemljištu smatrao biološkim procesom. Ali, kao i u svim sistemima, potreba za skalabilnošću, odnosno povećanjem u količini, kako bi se udovoljilo rastućim zahtevima, trebala je nove, efikasnije tehnologije za poboljšanje proizvodnje hrane. Praktično, moralo se mnogo toga uraditi u uzgoju biljaka, a ne samo se oslanjati na mišlenje kako je to biološki proces. Prepusti se biološkom procesu pa on šta da to ti je, bila je ključna vodilja daleke historije u poljoprivredi, a koje se sada sećamo samo iz nekih spisa. Tada se znalo samo za prirodu, potpuno prepuštalo njoj, ne zbog toga što proizvođači nisu hteli ulagati u bolju proizvodnju korištenjem đubriva i slično, već što nisu znali za njih, nije ih bilo. Tada, biljke za uzgoj su prenošene iz prirodnih populacija, što bi mi danas rekli divlje, i nakon sadnje sve se ostalo baziralo na prirodi, šta ona uradi ili da. Možete li samo zamisliti koliko je danas besmisleno govoriti kako ne želim ulagati u određenu proizvodnju, koristiti ovo ili ono, već da treba uzgajati onako kako su to naši preci radili. Danas, naravno, to nema nikakvog smisla, a u dalekoj prošlosti je bilo jedino moguće rešenje, ili izbor. Takođe, mišlenje kako je organska proizvodnja danas oslanjanje samo na prirodu, uzgoj kao u prošlosti, je katastrofalan pristup.
Poljoprivredni napredak u razdoblju nakon Drugog svetskog rata nije bio ništa drugo do transformacija u šemi ljudskih poslova. Širom sveta proizvodnja hrane je naglo porasla, zahvaljujući poboljšanim sortama, moderniziranom navodnjavanju, boljoj kontroli biljnih bolesti i štetnika, povećanoj upotrebi hemijskih đubriva i tadašnjim propovednicima poput dr. Normana Borlauga, koji je ove prakse donio svetu kako bi se prehranio. Važno je znati podatak da se od 1966. do 1999. godine ukupna proizvodnja riže povećala za 132%, a pšenice za 91%. Šta nam to govori? Rast proizodnje jedino je bio moguć kroz njeno prilagođavanje vremenu i kontinuiranim ulaganjem u preko potrebne inpute.
Za naše prostore to je kristalno jasno ako pogledamo neke tradicionalne kulture voća poput maline, gde je ostvaren značajan napredak (ona je naša globalna riža). Međutim, oni koji nisu ostvarili napredak u proizvodnji maline oslanjali su se uglavnom na biološki proces u uzgoju, i snažno zagovarali tardicionalno mišlenje koje je glasilo: tako se radilo oduvek i bilo dobro. Mnogi to rade i danas. To dobro koje oni zagovaraju je najveća opasnost sjajnog u proizvodnji, i to se nikada ne sme zaboraviti. Efikasnost stvorena širokom dostupnošću i upotrebom hemijskih đubriva, bila je pokretačka snaga ove transformacije za navedeni period, koji je s razlogom označen kao ZELENA REVOLUCIJA. Međutim, kako su poljoprivredne prakse zelene revolucije zahvatile svet, doprinos bioloških elemenata u uzgoju biljaka dobivao je znatno manje i manje pažnje. Razlog je jasan: proizvodilo se dovoljno, nije trebalo drugačije razmišljati.
U poslednjih nekoliko godina postalo je očigledno da dobici postignuti alatima zelene revolucije nisu neograničeni. Shvatilo se da intenzitet poljoprivredne proizvodnje ima neke značajne, dugoročne uticaje na zemljište, vazduh i vodene resurse. E to je potaknulo ponovni interes za biološke elemente u uzgoju biljaka, uključujući upotrebu postupaka upravljanja zemljištem namenjenih poboljšanju njegovog ukupnog stanja i organizama koji žive u njemu. Takođe, to je dovelo do razvoja novih bioloških i biohemijskih tehnologija koje su ukorenjene u nauci i mogu se uključiti u trenutne proizvodne prakse kako bi se poboljšala poljoprivredna održivost i povećali prinosi. Sada se više zna o načinu funkcionisanja biljaka, i teži se proizvodnju maksimalno moguće bazirati na tome.
. Proizvodnja je sada tu, uzgajamo veliki broj kultura, i živimo u dobu savremenih tehnologija, neograničenog prenosa podataka, sve nam je kao na dlanu dostupno, i to moramo iskoristiti na najbolji mogući način.